Свето јеванђеље Недеље 18. по Духовима за петак 14. октобар лета Господњег 2022.
Свето јеванђеље по Луки, зачало 14. (4,22-30)
22. И сви му сведочаху, и дивљаху се речима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: „Није ли ово син Јосифов?” 23. И рече им: „Свакако ћете ми рећи ову пословицу: „Лекару, излечи се сам”; што чусмо да је било у Капернауму учини и овде у постојбини својој.” 24. Рече пак: „Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој.“ 25. А ваистину вам кажем: „Многе удовице бијаху у Израиљу у време Илије када се небо затвори за три године и шест месеци, и би велика глад по свој земљи; 26. и ниједној од њих не би послан Илија до у Сарепту сидонску жени удовици. 27. И многи беху губави у Израиљу у време пророка Јелисеја; и ниједан се од њих не очисти до Нееман Сиријанин.” 28. И сви се у синагоги испунише гнева кад чуше ово. 29. И уставши истераше га напоље из града, и одведоше га на врх горе где беше њихов град сазидан, да би га бацили одозго. 30. Али он прође између њих и отиде.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Назарећани су се дивили речима Господа, али ипак нису веровали. Томе је сметала завист, као што је сам Господ открио (Лк.4,22-30). Свака страст је противна истини и добру, а завист – више од свих. Јер, њену суштину чине лаж и злоба. Та страст је најнеправеднија и најотровнија, како за онога ко је има тако и за онога на кога је усмерена. У малим размерама она се може наћи код сваког. Она се јавља у случајевима у којима неко ко је раван нама почиње да се истиче. Она је утолико већа уколико се истиче неко ко је лошији од нас. Егоизам се раздражује и завист почиње да гризе срце. Стање није тако мучно све док је нама самима отворен пут. Међутим, ако је он затворен, и то баш од стране онога према коме се и зачела завист, њеним стремљењима већ нема кочнице. Мир је тада већ немогућ. Завист захтева срозавање противника и не умирује се док у томе не успе, или пак, док не упропасти самог завидљивца. Људи добре воље, код којих саосећање преовладава над егоизмом, не трпе од зависти. То указује на пут ка гашењу зависти у ономе који је мучен њоме. Треба да пожуримо да у себи пробудимо добру вољу, нарочито према ономе коме завидимо, и да то покажемо на делу. Тада ће и завист да се стиша. Неколико понављања у том смислу, и она ће, уз Божију помоћ, сасвим ишчилети. Међутим, ако је оставимо као што јесте, ако не победимо себе и не натерамо се да чинимо добро oнoме коме завидимо – она ће нас намучити, исушити, и у гроб отерати.
чита: ђакон Јован Новитовић
