Не можемо издвојити неке заповести као мање или више важне, јер је Бог преко Мојсија дао све оно што је било неопходно јеврејском народу да се спреми за долазак Христа. У разговору са кнезом (Лк 18, 18- 27) Господ Христос, поред држања заповести, за стицање Царства Божјег наглашава чињење добрих дела, давање милостиње потребитима, а не само испуњавање формалности. Богатство није само по себи лоше, будући да у Светом писму имамо примере људи који су били веома богати, а Богу су као такви омилили и ушли у вечност са Њим, рекао је протонамесник Невен Лукић, старешина Храма Светог Оца Николаја у Рабровици. Међутим, напомиње он, богатство је оптерећивало кнеза да крене за Христом, а једино са Христом можемо остварити вечно постојање. Ми смо позвани на заједницу са Христом. Да ли ћемо је остварити или не зависи од слободне воље, али Бог је Тај Који спасава.

Чувши да је Свети Јован предан властима због прекора цара Ирода за женидбу сопственом снахом, Господ Христос напушта Назарет и одлази у Галилеју, крај у коме су живела незнабожачка племена. Према пророчанству пророка Исаије, Он тамо наставља проповед о покајању, коју је пре Њега започео Свети Јован Претеча, те њоме најавио улазак у новозаветно доба. Разлика између њихових проповеди покајања огледа се у томе што је Свети Јован најављивао долазак Господа Христа и Царства небеског, а Христос долази лично. И један и други, објаснио је протонамесник Бранко Чолић у свом тумачењу јеванђељског одломка (Мт 4, 12- 17), позивају да се исправе мисли, речи и дела. Да људи доживе потпуни преображај, што покајање и значи. „Свето писмо каже да Царство Божје настаје овде и у нама. На нама је да ли ћемо том семену дозволити да у нама проклија и да донесе плода. То ћемо учинити врлином, којом је живео Свети Јован Крститељ, и наравно Господ Христос, Који је њоме живео у Свом учењу“, рекао је отац Бранко Чолић. У данашњем времену позив на покајање се све ређе чује. Штавише, грех се релативизује, а покајање представља људима као унижавање човека. „Можда је ово време са најмање покајања и људима се покајање углавном дешава при сусрету са великим проблемима. Због тога је Старац Порфирије Кавсокаливит болест карцинома називао светом болешћу, јер онај ко се сусретне са њом спознаје да је све што је до тада радио било погрешно, покаје се и оде са овог света измирен са Богом или, пак, исцели се и настави да живи хришћански. Једина помоћ коју имамо, јесте помоћ од Бога. Данас позив на покајање упућује Црква и сви људи који су Христови“, поучио је отац Бранко Чолић.