Протонамесник Невен Лукић: Једино са Христом можемо остварити вечно постојање

/in , , , /by

Не можемо издвојити неке заповести као мање или више важне, јер је Бог преко Мојсија дао све оно што је било неопходно јеврејском народу да се спреми за долазак Христа. У разговору са кнезом (Лк 18, 18- 27) Господ Христос, поред држања заповести, за стицање Царства Божјег наглашава чињење добрих дела, давање милостиње потребитима, а не само испуњавање формалности. Богатство није само по себи лоше, будући да у Светом писму имамо примере људи који су били веома богати, а Богу су као такви омилили и ушли у вечност са Њим, рекао је протонамесник Невен Лукић, старешина Храма Светог Оца Николаја у Рабровици. Међутим, напомиње он, богатство је оптерећивало кнеза да крене за Христом, а једино са Христом можемо остварити вечно постојање. Ми смо позвани на заједницу са Христом. Да ли ћемо је остварити или не зависи од слободне воље, али Бог је Тај Који спасава.

Протонамесник Бранко Чолић: Ово је време са најмање покајања

/in , , , /by

Чувши да је Свети Јован предан властима због прекора цара Ирода за женидбу сопственом снахом, Господ Христос напушта Назарет и одлази у Галилеју, крај у коме су живела незнабожачка племена. Према пророчанству пророка Исаије, Он тамо наставља проповед о покајању, коју је пре Њега започео Свети Јован Претеча, те њоме најавио улазак у новозаветно доба. Разлика између њихових проповеди покајања огледа се у томе што је Свети Јован најављивао долазак Господа Христа и Царства небеског, а Христос долази лично. И један и други, објаснио је протонамесник Бранко Чолић у свом тумачењу јеванђељског одломка (Мт 4, 12- 17), позивају да се исправе мисли, речи и дела. Да људи доживе потпуни преображај, што покајање и значи. „Свето писмо каже да Царство Божје настаје овде и у нама. На нама је да ли ћемо том семену дозволити да у нама проклија и да донесе плода. То ћемо учинити врлином, којом је живео Свети Јован Крститељ, и наравно Господ Христос, Који је њоме живео у Свом учењу“, рекао је отац Бранко Чолић. У данашњем времену позив на покајање се све ређе чује. Штавише, грех се релативизује, а покајање представља људима као унижавање човека. „Можда је ово време са најмање покајања и људима се покајање углавном дешава при сусрету са великим проблемима. Због тога је Старац Порфирије Кавсокаливит болест карцинома називао светом болешћу, јер онај ко се сусретне са њом спознаје да је све што је до тада радио било погрешно, покаје се и оде са овог света измирен са Богом или, пак, исцели се и настави да живи хришћански. Једина помоћ коју имамо, јесте помоћ од Бога. Данас позив на покајање упућује Црква и сви људи који су Христови“, поучио је отац Бранко Чолић.

Ђакон Александар Панић: Самарјанин је добар, јер у сваком човеку види Божји лик

/in , , /by

Јеванђеље о милостивом Самарјанину (Лк 10, 25- 37) јесте једна од парабола које се јављају са циљем да прикажу универзалне поруке- поруке о врлинама које је потребно да имамо у животу. Применљива је међу свим људима, јер говори о једном човеку, о Самарјанину, који је добар према свакоме ко год то био. Добар је, јер у сваком човеку види Божји лик, који је уткан у свакоме од нас, рекао је ђакон Александар Панић, тумачећи јеванђељски одломак, који говори о људској доброти и као такав једнако је пријемчив свим људима, без обзира на њихову религијску (не)припадност, националност, место рођења и живљења итд. Оваквих прича има и у другим религијама, али оно што је ново и што православљу даје живот јесте живи Бог, Који се оваплотио и дао нам могућност да се сјединимо са Њим кроз врлински живот и у Светој тајни причешћа и, најважније, дао нам је васкрсење да њиме победимо грех и превазиђемо смрт. Поимање ближњег у старозаветно доба односило се на некога ко живи у близини или човека који је поред нас у сваком тренутк. Такође, ближњим су се сматрали људи из истог народа, племена и породице. Али, из овог одломка сазнајемо да се открива нови начин дефинисања ближњег- по милосрђима које чинимо, објаснио је ђакон Александар Панић.

Јереј Дејан Трипковић: Одсуство љубави је пакао

/in , , , /by

Јеванђељска прича о изгону злих духова у крдо свиња (Лк 8, 26- 39) налази се у сва три синоптичка јеванђеља и, према мишљењу многих теолога, најтежа је за тумачења међу новозаветним причама. Писац нам у њој указује на постојање нечистих, демонских сила које нападају човека, улазе у њега и муче га, али које Господ Христос побеђује. Још од наших прародитеља, ђаво куша човека, окреће га против Бога, против природе и заповести Божјих, које чувају лик Божји у човеку, навео је свештеник Дејан Трипковић, тумачећи овај одломак у емисији „Сведочења“. Запоседнути човек о коме говори ова прича је живео у гробовима, необучен и чинио је под утицајем демона много тога што је друштвено неприхватљиво. У њему је био легион- војска демона. Али, при сусрету са Господом Христом, видимо да је Он јачи од њих. „Ђаво зна ко је Бог и зна против кога се бори. При сусрету са Господом Христом, демон који проговара из човека моли Спаситеља да га не мучи. Мука је за њега присуство Божје као што људи не могу да поднесу присуство човека који им је учинио нешто лоше. Одсуство љубави је пакао“, објаснио је отац Дејан Трипковић. То стање, саветује он, требало би да превазилазимо тако што ћемо волети и своје непријатеље, на шта нас упућује Господ Христос.